Pejzaži i mrtva priroda
Gatarićeve slike pejzaža i mrtve prirode govore o energiji, mestima koja inspirišu i skrivenim lepotama pejzaža u Bosni. Slikar koristi nagle i grube pokrete kičice, oslobađajući umetničku impulsivnost duboko iznutra. Slikar na platnu vidi i doživljava pejzaž kao prirodni fenomen.
Sve prikazano na beloj površini postoji tu kao deo prirode, uokvirenih šablona i ritma dnevnog života. Gatarić hvata ove trenutke u boji, te svaki od njih predstavlja jedno drugačije osećanje, jedan drugačiji ton, jedan drugačiji ritam. On slavi lepotu prirode i uživanje u svakodnevici. Goran Gatarić obično slika mesta na kojima je odrastao, mesta koja obično inspirišu njegov umetnički um. Skrivene lepote reke Drine, mistične staze u šumama bosanskih planina, te prostrane zelene livade.
Gatarić u tim mestima traga za mirom. Zvuci reke njegova čula čine intenzivnijim. Od zvukova vetra on oseća jezu, a zvuci šume provociraju njegov um. Priroda je sveta. Nema ljudi, nema nerazumevanja. Priroda je u stanju da pažljivo sasluša i shvati, za razliku od ljudi. Pa čak i napuštena mesta u šumi, duboko skrivena daleko od ljudi, ponekad su više inspirativna, i više stvaraju taj poseban osećaj u jednom trenutku vremena. To ga tera da slika impulsivno, motivisan željom da uhvati taj trenutak i urami ga.
[foogallery id=”1321″]
